Унапред морамо да упозоримо: Овај кратак прелет кроз књижевно издаваштво које егзистира „на маргини“ се неће свести на уобичајени моралистички очај. Да неодговорна културна политика нема последњу реч у појединим уметничким праксама можемо тврдити са великом сигурношћу, али тиме често постаје мање атрактивна за медије – који пажљиво негују традицију јавног ламента.
Иако нам деценијама говоре да су генерације читалаца потенцијално изгубљене – што лектиром што савременом технологијом – ваш скромни извештач гаји оптимизам, јер поседује инсајдерске податке о солидним тиражима, па у овом тренутку сведочимо повећаном занимању за издавачки посао.
Истина, књижевне промоције су нам слабо посећене, али постоје бројне емисије о књижевности; арт-биоскопи су празни – али погледајмо ФЕСТ и видећемо јагму за производима високе културе.
Циник би рекао и да су цене улазница за поједине догађаје, попут Београдског фестивала игре, одраз истанчаног укуса српске средине – а не бесомучног медијског насиља, које од (ис)тог садржаја помодарство, а тиме и конкурента ономе чему се високо друштво (номинално) згражава.
Довољно је присетити се онога што данашњи критичари културних прилика радо заборављају, па да се расправа учинила излишном: Наиме, тешко би било полемисати с неким ко таквом лакоћом заузима апсолутно све ставове, па по финансијској потреби естрадњаке премеће из Звезда Гранда у БИТЕФ, те из Балкан инфа у филхармонију, али и стиже да у вечерњим сатима зажали над повећаном конзумацијом кича. Доследност у укусу нам није национална дисциплина.
Остаје бледа нада да је и овде на делу самокритика, али за посумњати је у такве добронамерне потезе преозбиљних лица наше сцене. Аутор ових редова је стога, из разлога душевног здравља, одбацио давнашње илузије, па се културним простором креће растерећено – што и вама срдачно жели!
Водећи рачуна и да је све мање времена за посвећено праћење културе, овај ситан допринос покушава да испуни уводно обећање и да скрене пажњу на рад посвећене неколицине, заглушене деловањем занатлија, који књижевну робуи продају у пакету са позамантеријом, на пример.
Добра стара времена, када су постојали БИГЗ-ови и Нолити са надуваним тиражима, не треба узимати за озбиљно – барем док неко озбиљно не истражи колико је до сада потрошено државног новца на доследно непрочитане књиге.
Оно што данас имамо је појава све већег броја малих издавача, а у неким подручјима попут стрипа, ствари никад нису стајале боље.
Да ли су мотиви за читалачко интересовање потрага за забавом (или део ширег промишљања узрока и исхода сопствене друштвене позиције) постаје неважно кад се пред вама нађу дела која успешно комбинују обоје, па наведимо за почетак да Потрошачко друштво Жана Бодријара и цела едиција Санкофа, београдског издавача „Дарма books“ добијају сваку препоруку.
Бодријар се у Србији тек сада, након низа слабих наслова, представља делом које садржи велику дозу интелектуалног поштења, које је у ходу испустио заједно са Марксом.
„Фабрика књига“ негује изузетан дизајн својих издања, али и малу продукцију, што омогућава пажљив одабир наслова међу којима се истиче Џон Берџер, са низом есејистичких књига.
Наводно запостављена поезија се редовно и у великим тиражима објављује у Раштану и Енклави, који тврдоглаво одбијају да се промовишу у маинстреам, чиме задржавају одређен уреднички интегритет.
„Повеља“ је представила серију изузетних превода, али и ауторских збирки, међутим њихов случај је помало контроверзан, јер у питању није приватна издавачка кућа – већ делатност у оквиру краљевачке библиотеке. Можда их зато не занима боља дистрибуција, па многи не знају да одавно имамо преведен целокупан песнички опус Чезареа Павезеа.
„Партизанска књига“ из Кикинде има одличну селекцију регионалне прозе, често у сарадњи са издавачком делатношћу Културног центра Новог Сада, а за крај је важно поменути и новосадски „Нојзац“, у чијем издању су изашли велики делови опуса аустријских књижевница Марлен Хаусхофер и Ингеборг Бахман.
Свим наведеним се не исцрпљује шароликост издавачке сцене у Србији. Свако набрајање је незахвално (јер изоставља друге вредне културне посленике), али може бити мали потицај за враћање књизи.
Аутор: Марио Николић
Извор: Нова економија
